U Kruševačkom pozorištu održana je svečana akademija, u znak zahvalnosti i sećanja na oslobodioce grada Kruševca u 1. i 2. svetskom ratu. Na početku Akademije, skupu zvanica obratio se gradonačelnik Ivan Manojlović.
„Danas ne podižemo čaše, već poglede. Ne pevamo od radosti, već ćutimo od poštovanja. Jer 14. oktobar nije praznik — to je podsećanje.
Podsećanje na one koji su stali ispred tuđe sile da bi odbranili svoje ime, svoj grad, svoju zemlju. Na one koji su dali život, da bi mi danas imali priliku da ga živimo u miru.
Ne slavimo kraj rata — jer rat nikada ne donosi pobednike, već rane koje vreme samo uči da prećutimo. Danas ne slavimo, već se sećamo. Sećamo se hrabrosti, stradanja i nade koja je preživela i kad je sve drugo posustalo. Danas stojimo uspravno, u tišini. Jer svaka reč je mala pred veličinom njihove žrtve. A naš najveći zavet njima jeste da čuvamo mir — dostojanstveno, s ljubavlju i zahvalnošću.
Kroz više od hiljadu godina postojanja, srpski domaćin je svake godine palio sveću i sekao slavski kolač. Ali istorija nam kaže da je u proseku čak svaka treća sveća gorela u ratu.
Da su se molitve za mir mešale sa tutnjem topova, da su se kolači sekli u rovovima, u zbegu, pod šatorom i da je ime sveca čuvalo dom i kada ga više nije bilo.
Srpski domaćin je slavio i kada je imao, i kada nije imao; kada je bio slobodan, i kada je robovao. Zato slava nije samo običaj — ona je zavet opstanka, znak da smo, bez obzira na rat, glad, zimu ili tugu, ostali svoji, uspravni i pod Bogom.
I sa svojim, sa našim svecima i slavama, oni su stekli onu svoju slavu neprolaza, slavu srpstva, slavu večnosti.
Danas, vekovima nakon njihovih molitvi i borbi, naš Kruševac stoji kao svedočanstvo da žrtva nije bila uzalud.
Iz pepela se rodio grad koji ume da pamti, ali i da gradi, da poštuje prošlost, a da se raduje budućnosti.
U kamenu njegovih zidina utkana je istorija, a u pogledima njegove dece — nada i vera u sutra.
Na mestu gde su nekada odjekivali topovi, danas se čuju koraci onih koji dolaze da uče, da stvaraju, da ostave trag dobrote.
Jer sloboda nije samo dar — ona je obaveza. Da budemo dostojni onih koji su je stekli. Da čuvamo mir, kao što su oni čuvali veru. Da negujemo kulturu, zajedništvo i poštovanje, kao što su oni negovali ljubav prema svom domu i zemlji.
A snaga zajedništva ne leži samo u nama, već i u onima koji su nam bratski pružili ruku. U našim gradovima pobratimima, u prijateljstvima koja su nastajala kroz godine —u toj vezi koja prevazilazi granice i pokazuje da nas spajaju iste vrednosti, ista nada i ista vera u dobro. Jer bratstvo među narodima čini mir dubljim, a budućnost sigurnijom.
I zato danas, dok sećanje živi u svakoj ulici, u svakom kamenu i svakoj sveći, mi ne gledamo samo unazad — gledamo i napred. U budućnost Kruševca koji raste iz tradicije, koji spaja staro i novo, sveto i svakodnevno, u grad koji zna da svetlost sveca obasjava i sadašnjost i sutra. Jer dok postoji vera u srcima ljudi, dok se od Rasine do Morave, od Jastrepca do Bagdale rađaju pesma, molitva i život —biće i našeg voljenog grada.
Neka Kruševac zauvek stoji na jedinom pravom mestu — u našim srcima, iznad svake tuge, iznad svake sumnje, kao dokaz da se ljubav prema gradu ne gasi ni kad sve drugo utihne.
Živeo Kruševac, živela Srbija!“
Nakon govora gradonačelnika, u kulturno – umetničkom programu učesnici su kroz različite segmente oživljavali priče o slobodi. Kroz reč, pesmu, igru i sliku, kroz umetnost koja susreće istoriju, akteri su potvrdili da sećanje živi, da se poštuje prošlost, ali i gradi budućnost dostojna predaka , ispunjena sećanjem, ponosom i zahvalnošću.
Učestvovali su učenici MŠ „Stevan Hristić“, pevačka grupa OŠ „Nada Popović“, KUD „Čarapani“, glumci Kruševačkog pozorišta, a emitovan je i film u produkciji RTK.
Svečanoj akademiji prisustvovali su mitropolit kruševački gospodin David koji je i blagoslovio skup, gosti iz pobratimskih gradova Stavrosa i Ramniku Valčea, predstavnici državnih i gradskih institucija, susednih opština, vojske i policije, privrednih organizacija, ustanova…
