Kruševac centar

Дани Крушевца

Видовдан

Видовдан

Дан 28. јун (15. јун по старом календару) наш народ назива Видовдан. Овај дан је и у историји и у легенди познат као дан када се одиграла Косовска битка и када је пропало српско царство, о чему има много књига, прича, легенди и научних тумачења. У православној цркви се на овај дан не спомиње ни Вид, ни Видоје нити Витус, нити је каква служба том свецу састављена, нити тај светац има свог тропара. Међутим у католичкој цркви, на тај дан се спомиње свети Витус па се претпоставља да се овај светац задржао у нашем народу. Народно предање вели да је Милош Обилић на Кнежевој вечери, ноћ уочи косовског боја, рекао Кнезу Лазару: „Сутра је Видов дан, видеће се ко је вера а ко је невера“.

Српска православна црква на овај дан чини спомен пророку Амосу и св. Кнезу Лазару.

Пророк Амос рођен је 499. године пре Христа у Текуји, племену Завуло јеврејског народа. Био је отац пророка Исаије, и пророковао је педесет година. Власти су га прогониле, тукле и злостављале на разне начине, због тога што је говорио против идолопоклонства и многобоштва и саветовао људе да се окрену јединој правој вери.

На икони се представља као старозаветни пророк у тадашњем обичном оделу, држећи свитак као књигу свог предсказивања.

По народном предању, Кнез Лазар је славио пророка Амоса, а то је вероватно изведено стога што је уочи тог дана давао војводама познату Косовску вечеру.

Свети српски Кнез Лазар рођен је у породици властелина Хребељановића (Грбљановића). Његов отац Прибиц Хребељановић био је старешина у Прилепу код Новог брда. Одрастао је на двору српског цара Стефана Душана. Цар Душан га је високо наградио, поверавајући му управу над Сремом и Мачвом. Оженио се Јевђенијом, у народним песмама познатој као Милица, ћерком великог жупана Вратка, познатог као Југ Богдан, који је био мудар човек и водио је порекло од Вукана Немањића. Лазар је имао три сина: Стевана, Вука и Лазара и пет кћери: Јелену, Мару, Деспу, Вукосаву и Милеву, која се удала за турског цара Бајазита.

Када је цар Душан умро, на престолу га је наследио син Урош, кога је по причи ускоро убио његов старалац Вукашин Мрњавчевић, да би постао владалац свих српских земаља. После битке с Турцима, на Марици, Вукашин бива убијен, а за владара је био изабран Кнез Лазар, који иако је био изабран за цара, задржа своју кнежевску титулу.

Био је добар владар свом народу. За собом је оставио манастире Раваницу, Горњу и Врдник, назван Нова Раваница, као своје задужбине. У време његове владавине спољни притисци на Србију су ојачали. Један број српске властеле постали су турски поданици, а многи српски домови били су у пламену. Лазарови покушаји да мирним путем заустави турску најезду били су без успеха, и постало је неизбежно да се српска и турска војска сударе. Срби су одлучили да ступе у борбу, и за бојно поље одређено је Косово. Две војске су се сукобиле 28. јуна (15. јуна) 1389. године на Косову пољу.

О Косовском боју српски народ је испевао многе песме и сковао многе легенде. Епилог Косовског боја био је поразан по српску државу и народ.

У тим тешким приликама царица Милица и Високи Стеван су успели да склопе мир са турским царем Бајазитом, сином погинулог цара Мурата, и од тада је Србија постала вазална држава турској царевини и морала јој је плаћати данак у крви и новцу.

Касније је породица пренела, уз велику свечаност, тело Кнеза Лазара у његову задужбину Раваницу, и од тада слави се спомен Божијег угодника светог великомученика Лазара, сваке године на дан 28. јуна (15. јуна).

Крајем 17. века, приликом сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем, пренето је и тело Кнеза Лазара, најпре у Сентандреју, а после у Лазареву задужбину, фрушкогорски манастир Врдник.

На икони се представља свети Кнез Лазар у царском византијском орнату, но без круне на глави, држећи у десној руци мученички крст, а у левој своју одсечену главу, као симболичан знак своје смрти.

Прича се да је после Косовске битке и пропасти српског царства, царица Милица основала један женски манастир у који је скупила све жене палих косовских ратника, где су провеле остатак свог живота као монахиње. Милица је под монашким именом Јефимија била старешина манастира, за који кажу да је због верних љуба назван Љубостиња. Тај манастир и данас постоји.

У Санџаку постоји легенда да су русалке биле младе жене и веренице ратника који су изгинули на Косову. Да би ублажиле бол и тугу за својим вољеним, уочи Видовдана су, ноћу, ишле од куће до куће и прикупљале прилог, бучно најављујући да оне русалке – виле. Пред зору би се окупиле на једном месту, сав прилог палиле и започињале коло око огромне ватре. Плес би трајао до заласка сунца. Приликом игре већина их је умирала, а остале су их сахрањивале на истом месту, по чему је то место добило име Русалијско гробље. Ово место налази се на планини Рогозни.

На Видован нико не пева, не игра и не весели се. Тога дана народ се присећа ратника изгинулих на Косову, а обичај је био да се обилазе и гробља ратника погинулих у балканским ратовима. На Косову се вели да уочи Видовдана, у глуво доба ноћи, све реке потеку за часак црвено као крв. На Косовском пољу, на месту битке, расте црвени, косовски божур, који не може да расте ни на ком другом месту. На Видовдан кукавица престаје да кука за косовским јунацима.

У српским народним веровањима и сад има трагова о много-божачком божанству Виду. Он је вероватно био божанство видара (лекара), те се и данас обраћају светом Виду да их извида (излечи) од очних болести, а верује се да биљка видовчица лечи очне болести.

У Левчи се рано изјутра износи из куће сва стајаћа роба, а у којој кући има девојка за удају, она износи и своје дарове које је спремила за удају. Све се то распростире по дворишту, на нарочитој мотки или по плоту, да би свако ко туда пролази могао да их види.

 

Градска слава

Градска слава

Градска слава Крушевца је Света Тројица (Силазак Духа Светога) – 174-ог дана у години (недеља). Као слава Града Крушевца прославља се од 1997. године у организацији Црквене општине.

Scroll Skip to content