У Крушевачком позоришту одржана је свечана академија, у знак захвалности и сећања на ослободиоце града Крушевца у 1. и 2. светском рату. На почетку Академије, скупу званица обратио се градоначелник Иван Манојловић.
„Данас не подижемо чаше, већ погледе. Не певамо од радости, већ ћутимо од поштовања. Јер 14. октобар није празник — то је подсећање.
Подсећање на оне који су стали испред туђе силе да би одбранили своје име, свој град, своју земљу. На оне који су дали живот, да би ми данас имали прилику да га живимо у миру.
Не славимо крај рата — јер рат никада не доноси победнике, већ ране које време само учи да прећутимо. Данас не славимо, већ се сећамо. Сећамо се храбрости, страдања и наде која је преживела и кад је све друго посустало. Данас стојимо усправно, у тишини. Јер свака реч је мала пред величином њихове жртве. А наш највећи завет њима јесте да чувамо мир — достојанствено, с љубављу и захвалношћу.
Кроз више од хиљаду година постојања, српски домаћин је сваке године палио свећу и секао славски колач. Али историја нам каже да је у просеку чак свака трећа свећа горела у рату.
Да су се молитве за мир мешале са тутњем топова, да су се колачи секли у рововима, у збегу, под шатором и да је име свеца чувало дом и када га више није било.
Српски домаћин је славио и када је имао, и када није имао; када је био слободан, и када је робовао. Зато слава није само обичај — она је завет опстанка, знак да смо, без обзира на рат, глад, зиму или тугу, остали своји, усправни и под Богом.
И са својим, са нашим свецима и славама, они су стекли ону своју славу непролаза, славу српства, славу вечности.
Данас, вековима након њихових молитви и борби, наш Крушевац стоји као сведочанство да жртва није била узалуд.
Из пепела се родио град који уме да памти, али и да гради, да поштује прошлост, а да се радује будућности.
У камену његових зидина уткана је историја, а у погледима његове деце — нада и вера у сутра.
На месту где су некада одјекивали топови, данас се чују кораци оних који долазе да уче, да стварају, да оставе траг доброте.
Јер слобода није само дар — она је обавеза. Да будемо достојни оних који су је стекли. Да чувамо мир, као што су они чували веру. Да негујемо културу, заједништво и поштовање, као што су они неговали љубав према свом дому и земљи.
А снага заједништва не лежи само у нама, већ и у онима који су нам братски пружили руку. У нашим градовима побратимима, у пријатељствима која су настајала кроз године —у тој вези која превазилази границе и показује да нас спајају исте вредности, иста нада и иста вера у добро. Јер братство међу народима чини мир дубљим, а будућност сигурнијом.
И зато данас, док сећање живи у свакој улици, у сваком камену и свакој свећи, ми не гледамо само уназад — гледамо и напред. У будућност Крушевца који расте из традиције, који спаја старо и ново, свето и свакодневно, у град који зна да светлост свеца обасјава и садашњост и сутра. Јер док постоји вера у срцима људи, док се од Расине до Мораве, од Јастрепца до Багдале рађају песма, молитва и живот —биће и нашег вољеног града.
Нека Крушевац заувек стоји на једином правом месту — у нашим срцима, изнад сваке туге, изнад сваке сумње, као доказ да се љубав према граду не гаси ни кад све друго утихне.
Живео Крушевац, живела Србија!“
Након говора градоначелника, у културно – уметничком програму учесници су кроз различите сегменте оживљавали приче о слободи. Кроз реч, песму, игру и слику, кроз уметност која сусреће историју, актери су потврдили да сећање живи, да се поштује прошлост, али и гради будућност достојна предака , испуњена сећањем, поносом и захвалношћу.
Учествовали су ученици МШ „Стеван Христић“, певачка група ОШ „Нада Поповић“, КУД „Чарапани“, глумци Крушевачког позоришта, а емитован је и филм у продукцији РТК.
Свечаној академији присуствовали су митрополит крушевачки господин Давид који је и благословио скуп, гости из побратимских градова Ставроса и Рамнику Валчеа, представници државних и градских институција, суседних општина, војске и полиције, привредних организација, установа…
